Stefan Nemanja – „skupljač izgubljenih delova svog otačastva, a i obnovitelj“

Mirjana Radić
0

Stefan Nemanja (oko 1113‒1200. godine) u istoriji je ostao upamćen kao veliki srpski župan i ujedinitelj srpskih zemalja. Iako najmlađi sin čuvenog vlastelina Zavide, svojom sposobnošću i domišljatošću uspeo je da nadmaši svu trojicu starije braće i domogne se vlasti. 

Njegov politički život bio je obeležen, naročito u početku, stalnom borbom između Ugarske na jednoj i Vizantije na drugoj strani. Iskusno je ″levitirao″ između dveju zaraćenih sila u to vreme, čekajući ishode njihove borbe za prevlast na severu Balkanskog poluostrva i ujedno čekajući svoju šansu. 

I mada se predao vizantijskom kralju Manojlu Komninu 1173. godine, već 1180. nakon Manojlove smrti dočekao je svoju šansu. Nemanjine vladarske i državničke sposobnosti došle su do izražaja u velikim osvajanjima oklonih srpskih oblasti, gradeći tako prvu srpsku državu srednjeg veka.

Stefan Nemanja
Spomenik Stefanu Nemanji

Kako je smatrao Vladimir Ćorović, „do njegove pojave mi smo imali samo istoriju plemena, lokalne pokrete i lične pokušaje, ali nismo imali prave državne misli i trajne državne tvorevine“. Isto je mislio i Nemanjin srednji sin, Stefan Prvovenčani, sedam vekova pre Ćorovića. On je oca nazvao ,,skupljačem izgubljenih delova svog otačastva, a i obnoviteljem“. 

Veliki Zavidin sin čekao je i skupljao delove mozaika, da bi ih najzad poput velikih svetskih umetnika posložio u konačnu formu prve srpske države. 

Pre Nemanjine aktivnosti, glavne srpske oblasti bile su Zeta i Raška, nespojiva i do srži suprotstavljena dva centra moći. Zeta na primorju bila je okrenuta romanskom uticaju, sa svojim moćnim uporištima Barom, Kotorom i Dubrovnikom, u kojima se osećalo prisustvo zapadne crkve.  Romanski uticaj je bio toliki da su apsolutno svi natpisi do kraja XII veka bili napisani latinicom, a postoje čak i podaci da u Ribnici, nadomak Podgorice, gde je Nemanja rođen nije bilo pravoslavnog sveštenika, te da je raški princ kršten po zapadnim običajima. 

Nasuprot Zeti našla se patrijarhalno ustrojena Raška, sa očuvanim narodnim jezikom, narodnim običajima i osetnim uticajem istočne crkve. Nemanju su po drugi put krstili tu po njihovim pravilima. Zato i ne čudi što su ovako dve suprotstavljene strane došle u sukob. 

Kada imamo ovako postavljene istorijske činjenice, postaje jasno zašto su se tadašnje srpske zemlje okupile oko Raške kao svog centra. Nije mogla ″zapadnjačka″ Zeta nikako okupiti srpski narod oko sebe. Raška je tako postala jezgro srpske srednjovekovne države, a glavne zasluge za to pripadaju velikom županu Nemanji. 

Istorija navodi da je Nemanja u mladosti vodio buran i prilično svojeglav život. Žudeo je za vlašću i mnoge je stvari radio po svom nahođenju, bez dogovora sa starijom braćom, što je kod njih očekivano izazivalo negodovanje. 

Međutim, vesti o ambicioznom raškom princu stigle su i do cara Manojla, koji mu je u okolini Leskovca poklonio oblast Dubočicu i proglasio ga apsolutnim vladarom te oblasti. Odabrao je baš tu teritoriju jer se nalazila tik uz važan vojni put koji je sezao do Dunava, a svakako je i blizina Niša bila od značaja. 

Stefan Nemanja u sukobu sa braćom

Bratska zavist i ljubomora kulminirala je oko 1165. godine, kada je brat Tihomir sa ostalom braćom (Miroslavom i Stracimirom) utamničio Nemanju. Uspevši da se izvuče iz ropstva, a ne dobivši očekivanu Manojlovu pomoć, Nemanja se okreće Mađarima i njihovim saveznicima. 

Besan i isprovociran, vizantijski car šalje Tihomira sa vojskom na Nemanju, ali kao pobednik izlazi naš veliki župan. Stupa u prisan kontakt i sa Mlecima i sa austrijskim vojvodom, ratujući neko vreme na njihovoj strani. 

Međutim, Mađari su izgubili svog kralja Stevana 1172. godine i kao novi kandidat na vlasti pojavio se Manojlov čovek. U isto vreme i Mleci su bili pokoreni od Vizantije, tako da se Komnin sada ustremio na Srbiju. Uplašeni Nemanja krenuo je pred cara da mu se preda (1173. godine). Poveden je u Carigrad kao najveći Manojlov trijumf kome su se svi podsmevali. Nemanji je postalo jasno da više ne sme imati Vizantiju na neprijateljskoj strani. 

Veliku je pažnju posvetio proterivanju jeresi i širenju pravoslavlja. Naterao je braću da mu se pokore i priznaju ga za vrhovnog vladara. Zauzvrat su dobili pravo da upravljaju svojim dotadašnjim oblastima. 

Iznenadna smrt poslednjeg velikog vizantijskog cara Manojla Komnina 1180. godine pokazala je da je čitava Vizantija stajala na klimavim nogama. Budući da mu je naslednik bio maloletan, krenula je momentalna borba za vlast od strane njegovih najbližih saradnika. 

Razume se da su i vizantijski neprijatelji odmah krenuli da maksimalno iskoriste novonastale okolnosti. Mađari su zaposeli severnu Dalmaciju, a ugraski kralj Bela, navodni Manojlov prijatelj, zauzeo je Srem i krenuo dalje ka Beogradu i Braničevu. U Carigradu se desio veliki pokolj Latina, a čak su stradali Manojlova udovica i maloletni sin Aleksije. 

Nemanja se pridružio Beli u borbi protiv Vizantije, kao i bosanski ban Kulin. Zabeleženo je da su županova najveća osvajanja bila u periodu 1183‒1190. godine. Zauzeo je čitavu Zetu, zajedno sa Skadrom i bokokotorskim primorjem. Ostao je neosvojen jedino Dubrovnik, a Kotor je sam Nemanja poštedeo, podižući u njemu sopstveni dvor. 

U nastavku osvajanja Nemanja je pokorio Niš i zašao u timočku i moravsku dolinu. On se čak pridružio krstašima, stigavši sve do Trajanovih vrata u Bugarskoj. Iako je imao koju godinu preko 70, još je želeo da ratuje i osvaja. Na spisku se našlo još dosta pokorenih oblasti, među kojima Velbužd i Skoplje. 

Primirje sa Vizantijom

Oko 1190. pretrpeo je poraz od Grka na Moravi, zemlja je opustošena, a njegov dvor spaljen. Vizantija je pred sobom kao veliki cilj imala ideju da razdvoji Srbe i Bugare, čuvajući ujedno glavna mesta oko Niša. Iako poražen, Nemanja je sačuvao veliki deo osvojenih teritorija.

Da je Nemanjin uticaj porastao i da se Nemanjina Srbija mnogo razvila i osnažila, govori nam i činjenica da je vizantijski car Isak ugovorio brak svoje bratanice Jevdokije sa Stefanom, kasnije Prvovenčanim, kako bi imao Srbiju kao saveznika a ne kao neprijatelja. 

Sklapanje ovog braka bila je uvertira u sklapanje primirja između Nemanje i Vizantije. Već dovoljno star i umoran od ratovanja, veliki župan se povlači sa borbene scene, ostavljajući za sobom velike ratničke poduhvate. 

Sabrao je srpske rascepkane oblasti u jednu kompaktnu državnu tvorevinu. Zahvaljući osvajanju Zete, srpske granice su se proširile na more. U nastavku ratovanja spustio je svoje teritorije u kosovsku, metohijsku i moravsku kotlinu. Time je pokazao da nije samo ″planinski ratnik″, već da nesmetano može izaći na ″carski drum″. 

Srbija je uz zalaganja Stefana Nemanje stupila na političku pozoronicu Balkanskog poluostrva kao jaka i važna država. Pokazalo se da u temeljima novonastale srednjovekovne države ima nečega stabilnog i dugotrajnog, nečega što ima budućnost. 

Stefan Nemanja i manastiri: ktitorstvo i zadužbinarstvo

Ovaj period je ostao upamćen i po velikom broju crkvenih građevina (Manastir Svetog Nikole u Kuršumliji, Đurđevi stupovi kod Novog Pazara, Studenica nedaleko od Kraljeva) kojima je župan poklanjao izuzetnu pažnju. 

Simbolično na Blagovesti 1195. godine odrekao se prestola u korist srednjeg sina Stefana, tadašnjeg vizantijskog zeta. Najstariji Vukan dobio je Zetu sa Trebinjem, Hvosno i Toplicu, a najmlađi Rastko već je uveliko bio oduševljen monaškim životom, pa se i zamonašio u ruskom manastiru Vatopedu, dobivši tom prilikom ime Sava. 

Stefan Nemanja
Sveti Simeon

Nemanja i supruga Ana zamonašili su se u Crkvi Svetog Petra i Pavla u onovremenom Rasu, nakon čega se on (monaško Simeon) povukao u svoju zadužbinu Studenicu, a ona (monaško Anastasija) u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije. No, i to mu nije bilo dovoljno, pa je odlučio da napravi još jedan korak. Uputio se ka Svetoj Gori kako bi ostatak života proveo uz svoje najmlađe čedo, Svetog Savu. 

Njih dvojica su zajedno 1199. podigli srpski manastir Hilandar, koji je po carevim dozvolama postao samostalan i samoupravan, baš kao prava carska lavra. U njemu su monasi dobijali najkvalitetnije obrazovanje stotinama godina nakon izgradnje. 

Stefan Nemanja
Hilandar

Nemanja je u dubokoj starosti, u 86. godini života, preminuo baš u Hilandaru 13. februara 1200. godine. Ispustio je dušu ležeći na ″suroj rogozni i s kamenom pod glavom″. Srpska crkva ga je zbog njegovih zasluga proglasila za svetitelja koji je u narodu poznat kao Simeon Mirotočivi. Sedam godina nakon smrti njegove mošti su prenete u Studenicu, gde i danas počivaju. 

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Mirjana Radić
28/11/2022
0
komentara