VELIKA LJUBAV DVA HRABRA RATNIKA: Kako su se voleli Hajduk Veljko i Čučuk Stana

Jelena Cvetković
0

Ratnička ljubavna priča Hajduk Veljka i Čučuk Stane svakako je zaslužila da uđe u legendu kao i priče o njihovim podvizima.

Mnogi srpski junaci ušli su u legende, jedan od njih je i Zmaj od Krajine, Hajduk Veljko Petrović, junak Prvog srpskog ustanka.

Hajduk Veljka opisuju da je bio prek, nije puno mario za disciplinu i autoritet, često je ulazio u sukobe sa nadređenima, a opet dovoljno hrabar da odjaše među Turke i napravi haos u njihovim redovima.

Zmaj od Negotina odlazio je u boj uz pratnju svirača, upadao u turske redove, a potom se vraćao te nastavljao da pije i proslavlja pobede. Legenda kaže da je voleo da pije vino Tamjaniku iz blagorodnog rajačkog vinogorja

Veljko Petrović rođen je oko 1780. godine u selu Lenovcu, selu kod Zaječara, u bogatoj porodici Petra Petrovića.

Njegov hajdučki put počinje kada je imao svega 22 godine, kada je na mah ubio dva Turčina koji su mu napali sestru. Istog časa odmetnuo se u hajduke i od tada, pa do svoje smrti, nije prestajao da zadaje muke Turcima.

Hajduk Veljko Petrović, Foto Wikipedia

Zbog svoje naravi neko vreme bio je u svađi sa Crnim Đorđem. Karađrorđe je često bio zabrinut zbog turske brojnosti i stalno je prekorevao Hajduk Veljka. Legenda kaže da ga je jednom upitao kako misli da se suprotstavi Turcima na bojnom polju kad su im momci bili brojčano nadjačani, na šta je Hajduk Veljko odgovorio: ,,Odjahaću tamo i jebaću im mater“.

Vuk Karadžić ga opisuje poput junaka iz legendi, neumeren u svemu, uvek željan bitke, žena i pića.

O Hajduk Veljku i njegovom omiljenom konju Kušlji, opevane su mnoge pesme još za života, a naročito posle pogibije. Istorija ga pamti po hajdučkom, bećarskom i nemirnom duhu, a Vuk Karadžić njegovu hrabrost poredi sa Ahilovom. Vuk svedoči kako je sam sa Kušljom na bojnom polju vredeo “više nego íljada drugijeh”.

Kušlja

Konj koji je otišao u legendu zajedno sa junakom koji ga je jahao

Njegov slavni konj Kušlja, za koga se navodi da je najbolji borbeni konj nakon Kosovske bitke, deo je predanja kao i junak koji ga je jahao. Kušlja je bio prvi i poslednji borbeni konj koga je Veljko imao, a dobio ga je tako što je u jednom noćnom napadu na Turke, u Timočkoj krajini, među zarobljenim Turacima bio i njihov komandant Osman-beg, koji je jahao divnog krupnog sivomrkog konja, trogoca, koga je Veljko odmah uzeo. Konj je ime dobio upravo po nadimku Osman-bega, koji je Veljku otkrio da konj poseduje izuzetne vojne veštine.

Ono što je Kušlju izdvajalo od svih bile su njegove borbene veštine. Umeo je da menja pravac u trčanju, kako bi Veljko izbegao metak, u punom galopu znao je da se ukopa u mestu i da klekne kako bi izbegao ubojitu tursku sablju.

Prema predanju, kada se jednom prilikom Veljko sukobio sa Soko-Pašom u Crnoj Reci, megdan je trajao satima. Ono što je presudilo, nisu bile ni Hajduk Veljkove ni Pašine borbene veštine, već Kušljine. Radio je ono za šta je bio obučen, menjao pravac kretanja, saginjao se u pravim trenutcima, konj Soko-paše nije uspeo da parira već iskusnom Kušlji i zbacio je gazdu, koji se tada našao na zemlji bez oružja, Veljko je dojahao do njega i rekao da mu oprašta život, jer mu je bila važnija pobeda, no sama smrt protivnika. Ali na iznenađenje vojske, pa i samog Veljka, konj je prišao i zadnjim kopitama usmrtio Soko-pašu. Vojske su se razišle bez dalje borbe.

Hajduk Veljko nikad nije bio ranjen dok je jahao Kušlju, ali je poginuo bez njega. Sam Veljko je mnoge svoje podvige prepisivao baš Kušlji.

Nažalost, Kušlja je podelio tragičnu sudbinu Hajduk Veljka i Čučuk Stane. Nakon što su Turci zauzeli Negotin, Kušlja je zapao u njihove ruke i prodat je ciganima. Osam godina kasnije Čučuk Stana videla ga je iznemoglog, poluslepog i starog kako vuče ciganske taljige. Prepoznavši je po glasu, otpozdravio je rzanjem. Rasplakavši se, Stana je tad dala 10 dukata ciganinu da ga u starosti čuva kako dolikuje junačkom konju. Iznemoglog nije bilo mogućnosti da ga povede sa sobom u pohod. Ipak, ciganin je od dukata kupio novog konja, a slavnog Kušlju prodao drugom. Njegova dalja sudbina nije poznata.

„Kušlja tlači, sablja seva,

Klikće Veljko, Ture zeva,

O tle čalma, o tle glava,

Al’ pod nebo srpska slava!

(Đački rastanak, Branko Radičević)

Hajduk Veljko i Kušlja na centralnom trgu u Negotinu

Hajduk Veljko ženio se dva puta. Njegova prva žena, Marija, bila je sestra po majci Stanoja Glavaša. Godine 1809. kada su Turci osvojili Istočnu Srbju sve do Morave, Marija je pobegla iz Jagodine za Beograd, a Veljko se sa svojim momcima sklonio u Poreč, adi na Dunavu kod Đerdapa.

Utvrđenjem, kojim je komandovao Vojvoda Milenko Stojković, vladao je zakon jatagana i kubure. Vojvoda je imao harem lepotica te je često provodio vreme sa viđenijim ustanicima koji su ga zbog toga posećivali, među kojima i Veljko.

Kako to obično biva, sudbina je uplela svoje prste i Zmaj od Krajine tad sasvim slučajno upoznaje ženu koja mu je parirala u svemu, pa i u junaštvu.

Prema legendi, Čučuk Stana dojahala je tog dana u utvrđenje na konju, u muškoj odeći i ponositog držanja.

Preka kao i sam Veljko, nije se libila da odbrusi ni najvećem junaku. Zaputila se pravo ka najpoznatijem megdandžiji i otresito rekla:
,,Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?“

Malo je reći da je čuveni junak bio iznenađen i oduševljen u isto vreme ovakvim nastupom nepoznate malene devojke, jer niko do tada nije imao hrabrosti da tako razgovara sa njim.

Iznenađenom Veljku su tad objasnili da su njegovi momci sakupljajući porez opljačkali i darove koje je Stanin otac, Radovan Plještić sa planine Deli Jovan, spremio za miraz svojim kćerima. Veljko je prasnuo u smeh, pa naredio da se svi darovi vrate, a onda je otišao i sam darivao Stanu uz reči: “Sad sam te ja darovao, sad si moja!”

Zmaj od Negotina, čovek od hiljadu žena, jednom od njih i oženjen, zavoleo je otresitu devojku na prvi pogled. Stana, devojka od oko 15 godina, sitne, krhke građe (otuda i nadimak Čučuk, na turskom mala) potpuna suprotnost snažnom karakteru koji joj je bio i slava i prokletstvo, ukrala je srce slavnom junaku.

Čučuk Stana rođena je u mestu Sikole, kod Negotina. Rasla je u porodici bez muške dece. Možda se baš zato i odevala u mušku odeću, bila razborita i hrabra. Imala je dve sestre, ipak dosta kasnije je dobila i brata koga je njen otac toliko priželjkivao.

Bila je pismena i bistra devojka, tokom života naučila je ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Navodi se da je prva slova savladala još u svom selu, jer su u Sikolu još 1807. imali školu.

O lepoti Čučuk Stane ispevane su najlepši stihovi, a legenda kaže da je bila lepa koliko i hrabra.

“Vitka stasa k’o plavetna jela,

Belo lice k’o u gorske vile,

Košute je rosom zadojile,

Hajduk Veljka lepotom zanela,

Na njoj šušte carigradske svile,

Zveče nize ispod grla bjela,

Vrane kike splela na uvojke,

Tesan jelek pritegnuo dojke…”

Prema legendi njihova ljubavna priča započela je onog momenta kada ju je Veljko prvi put ugledao. Od tada se nisu razdvajali, a Čučuk Stana ga je pratila svuda, pa i na bojište.

Ratujući rame uz rame sa Hajduk Veljkom, deleći i sedlo i kuburu, zadobila je čak 4 rane u boju sa Turcima. Bila je ranjena dva puta u nogu, jednom u rame, a turskim jataganom zadobila ranu na potiljku. Stana je odlično bratala mačem kao i kuburom, a najbolje je rukovala nožem, koji postaje i simbol ove hrabre žene ratnice. Svaku metu pogađala je sa neverovatnom preciznošću, a u sedlu se držala kao pravi vojnik. Ušla je u istoriju kao žena koja je bila dovoljno hrabra da se kolje sa Turcima.

Muzej Hajduk Veljka u Negotinu

Zmaj od Krajine našao je sebi ravnu. Ubrzo se pomirio sa Karađorđem i platio veliku sumu novca kako bi mu dozvolio da se oženi Čučuk Stanom. Dotadašnju suprugu Mariju obezbedio je kućom i zemljom u Jagodini.

Zapisi o razgovoru Hajduk Veljka i Čučuk Stane govori koliko je nežnosti, ljubavi i vedrine nosila njihova ljubav.

“- More, ne okreći mi leđa- rekao bi Veljko, kroz osmejak.
– Zanese me vetar- odgovarala bi Stana.
– Drž’ se zubima za vetar da te ne okreće!“

(Radoš Ljušić)

Ipak, ljubav nije potraja dugo. Samo 4 godine nakon njihovog susreta nastupili su crni dani za Srbiju. Vojvoda Krajinski, boreći se sa daleko brojnijom vojskom Turaka, povukao se do negotinske tvrđave, gde su i nastale čuvene reči Zmaja od Krajine ,, Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“.

Hajduk Veljkovo oružje izloženo u muzeju u Negotinu

Danima koji su usledili uspešno je odolevao nadiranju oko 16000 turskih vojnika čak i kada je njegova vojska od oko 3000 momaka ostala bez municije.

Stanu je poslao da otprati žene i nemoćne u Poreč, ona se vratila posle nekoliko dana, da na bedemu šanca nastavi borbu rame uz rame sa svojim mužem.

Kako pomoć koju je Veljko očekivao nije stizala, dosetio se da se skupe po Negotinu sve kalajne stvari, da se rastope u puščana zrna, a u topove stave taliri. Taktika je urodila plodom, a noću je Veljko u pratnji Čučuk Stane i nekoliko momaka prodirao u redove Turaka, šireći paniku i nanoseći ozbiljne gubitke daleko brojnijoj turskoj vojsci.

Smrt Hajduk Veljka Petrovića, foto: Wikipedia

Oko 20. jula, nakon dvadesetak dana odolevanja turskoj vojsci, Veljko je obilazio šanac i bodrio momke kad ga je topovsko đule pogodilo po sred grudi. Naprasit kakav je bio, čak i tada uspeo je da izgovori ,,Drž!“ i vinuo se u legendu. To su bile poslednje reči Hajduk Veljka Petrovića, Zmaja od Krajine. Stradao je kako dolikuje jednom takvom junaku, sa mačem u ruci. Pod okriljem noći, braća su Veljka sahranila kod crkve u Negotinu. Na mestu gde se nalazio Abramov šanac, gde je Veljko ipak izgubio glavu, podignut je spomenik Zmaju od Krajine da zauvek jaše Kušlju.

Spomenik na mestu pogibije Hajduk Veljka

Nakon toga, Čučuk Stana nastavila je krvavi pir sa njegovim momcima, prkoseći Turcima i sveteći muža. Veljkovi ratnici odolevali su napadima još nekoliko dana nakon Veljkove pogibije, ali su Turci napokon uspeli da zauzmu Negotin i Krajinu.

Narodna pesma je zabeležila i hrabrost Čučuk Stane: „Žena mu se šest dni bi s Turci v Negotin sos njegovi trista vitezi“.

Stana je smrt svog ratnika teško podnela, povukla se i napustila Srbiju tek kada joj je to naredio Veljkov brat Milutin, jer je i sama bila teško ranjena.

Žena najslavnijeg srpskog junaka odjahala je preko Dunava u Grčku, tamo se kasnije i udala za Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznat kao kapetan Jorgić. Nastavila je buntovnički život i zadavala glavobolje Turcima dugo nakon Veljkove smrti.

Čučuk Stanin nož

Nakon smrti i drugog muža, sa kojim je imala troje dece, Stana se seli u Grčku gde ostaje do smrti. Hajduk Veljko i Čučuk Stana nažalost nisu imali zajedničke dece. Sa Marijom je imao sina Radovana, a njegovi potomci danas žive u Dubona i prezivaju se Hajdukveljkovići, baš kao što mu je Stana govorila.

Čučuk Stana, junakinja sa Deli Jovana, lutala je punih dvadeset godina, a sreća joj nije bila mnogo naklonjena. Sahranila je sina, a čak tri puta odbijana je od strane kneza Miloša da poseti Srbiju. Ta želja zauvek joj ostaje neuslišena. Umrla je siromašno daleko od rodnog kraja, daleko od svoje najveće ljubavi.

Hajdučka kraljica sahranjena je u Atini, a njen Zmaj od Krajine u Negotinu. Ipak, istorija pamti veliku ljubav dva junaka sazdanih od istog kova, dvoje ljubavnika čiju ljubav nije prekinula ni čelična ruka Otomanskog carstva, pa ni smrt.

Jelena Cvetković

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Jelena Cvetković
19/05/2021
0
komentara