KnjiževnostObrazovanje

Drama ~ dramski termini i etape, vrste drame

Kod starih Helena drama je najpre označavala radnju. Prikazivanje neke radnje za dramu je slično što i izražavanje doživljaja za liriku i pričanje o događaju za epiku. Učesnici u drami se stalno sukobljavaju sa okolinom, međusobno, ali i sami sa sobom. Na tom sukobu drama, zapravo, i počiva. Često je glavni sukob uperen ka sudbini od koje se ne može pobeći. 

Nasuprot lirike koja je vezana za muziku, drama se vezuje sa scensku umetnost. U svom začetku, dramsko delo pisano je da bi bilo izvedeno na pozornici. Izuzeci su drame koje su napisane samo za čitanje. Najveći broj njih ,,žudi” za scenom, jer im je tu ,,prirodno okruženje”. 

Važni termini u dramskom stvaralaštvu

Učesnici u dramskoj radnji nazivaju se lica. Između dva lica se vodi razgovor, dijalog,  a između više lica polilog. Tako oni međusobno razmenjuju iskaze različite dužine, replike. Kada se na sceni nađe samo jedno lice, njegovo izlaganje pred publikom naziva se monolog. 

Autorov stav u drami može se veoma dobro izraziti kroz govorne partije hora, koji veoma često iznosi mišljenja čitavog naroda ili bilo kakvih grupa i skupina. Hor, takođe, može dobro poslužiti da na scenu ,,popne” prolog (uvodni govor) i epilog (završni govor). Ponekad autorove ideje može izneti lice poznato kao rezoner

Glas autora u dramskom delu prisutan je jedino u vidu uputstava izvođačima. Ta uputstva obično su štampana drugačijim slovima, smeštena su između zagrada i nazivaju se didaskalije (remarke)

Nosioci dramske radnje nazivaju se protagonisti, a njihovi protivnici antagonisti. Lice koje sa udaljenosti obaveštava o događajima zove se glasnik, a onaj kome će dramski junak ispovediti šta mu je na srcu i šta ga muči jeste poverenik

Dramski komad podeljen je na činove, partije razdvojene odmorima, koje najavljuju hor ili spuštanje zavese. Činovi se dalje dele na scene i pojave. Scene se smenjuju kada pozornica prikazuje drugo mesto, a pojave kada nastupa druga situacija, uslovljena dolaskom novog lica ili odlaskom nekoga od prisutnih. 

Drama i njeni delovi ~ dramske etape

Teoretičari književnosti složili su se da dramska radnja sadrži pet osnovnih dramskih etapa. Ekspozicija ili uvod služi da publiku upozna sa situacijom. Zaplet je deo drame u kome se pojavljuje koren sukoba. Nakon toga, napetost gradacijski raste sve do vrhunca zapleta, koji je označen kao kulminacija (klimaks). Kada je dostignuta ,,tačka ključanja”, vreme je da se pojavi preokret (obrt) ili peripetija, koji će čitaoce odvesti do raspleta (razrešenja sukoba), odnosno do završetka dramske radnje. 

drama

Vrste drame

O tragediji

Smatra se da je tragedija dobila ime od grčkih reči za pesmu i jarca, pa bi, prema tome, ona doslovno označavala ,,pesmu jarca”. To se odnosilo na helenske satire, koji su navodno u obliku jaraca pratili boga Dionisa. Drugo tumačenje govori da se radi o jarcu kao žrtvi na oltaru pored kog je hor razmenjivao govorne partije sa horovođom. 

Počeci tragedije vezuju se za V vek p.n.e. Ona je oduvek iznosila ljudsku nesreću, oslikanu u tragičnoj sudbini glavnog junaka koji neminovno strada, izazivajući tako sažaljenje i strah kod publike. Prema Aristotelovom mišljenju, te dve emocije kod publike izazivaju ,,pročišćavanje” (katarzu), olakšavanje sopstvenih jada. 

Zbog toga su suze gledalaca tragedije poželjne i preporučljive, kako za dramska lica, tako i za samu publiku. Korist je, dakle, obostrana i tu se može tražiti objašnjenje za veliku posećenost tragedija u pozorištima. Sve ih je zajedno pogađala tragična sudbina junaka koja ga je zadesila jer je napravio neoprostivu grešku, tragičku krivicu, zbog koje uvek ispašta. 

Ostale vrste drame

Komedija je dramska vrsta koja je začeta kao sušta suprotnost tragediji. Njena pojava u Atini vezuje se za dioniske svečanosti i karnevalsku atmosferu koja je tada vladala. Ime joj se izvodi od reči kosmos, kojom su označavane bekrije u zanosu dok pevaju šaljive pesme. Isprva su u komedijama prikazivane satirične karikature atinskog javnog života, a potom su one dobile uopšten karakter. Primeri za to su hvalisavac i tvrdica, čiji će se uticaj naročito rasplamsati od perioda renesanse. 

Misterije su se razvile iz liturgije, kao božićne, uskršnje, uopšte praznične predstave. Njihovo je izvođenje moglo potrajati i nekoliko dana. Mirakuli su prikazivali živote svetaca, ističući njihova čudotvorstva. Moraliteti su imali za cilj slanje životne pouke preko personifikovanih  vrlina i mana kao svojih junaka. 

Duh komike nižeg reda u obliku lakrdije i farse posebno je dolazio do izražaja u doba karnevala, na vašarištima i trgovima. Renesansna Italija donela je sa sobom commedia dell’ arte, u kojoj su obrađivani stereotipni zapleti, a čiji su izvođači imali slobodu da improvizuju na sceni. 

drama

Veoma zahvalni predmeti za komediografsku obradu uočeni su u izopačenim tipovima osoba koji su oživljeni u komedijama karaktera. Važnu ulogu imaju zabune i intrige, pa otuda postoji komedija zabune. Još jedna važna tema komike jesu slabosti ukorenjene u nekoj sredini, a prikazane su u komediji naravi. Primer za prvu podvrstu komedije jeste Nušićeva Gospođa ministarka, , za drugu Sumnjivo lice, a za treću Ožalošćena porodica. Granice između podtipova nisu izričite, pa se u okviru jednog podtipa mogu naći elementi drugog i trećeg. 

Poznato je mešanje tragičnih i komičnih elemenata u okviru jednog dramskog dela, pa su se javljale: tragikomedija, plačna komedija, ozbiljna komedija, građanska tragedija, tragična farsa, urnebesna tragedija i dr. 

Drama u užem smislu nastala je kao plod prevazilaženja jaza između tragedije i komedije. Ona danas ispunjava glavni deo repertoara svih velikih pozorišta. 

Melodrama je obeležena sentimentalnim tonom, dominacijom melodije u njoj i krajnjom pobedom vrline. Kada dođe do jačanja muzičkih elemenata, melodrama ustupa mesto operi, opereti i muzičkoj drami. Književni sastojak takvih komada naziva se libreto

U novije vreme pojavila se i radio-drama, čija su osnovna obeležja prisustvo monologa, dijaloga i zvučnih efekata sa jedne strane, a odsustvo mimike glumaca, pozorišne scenografije, kostimografije i rasvete sa druge. Obično su kratke, sažete i sa manjim brojem uloga. Zanimljive su iz razloga što bude slušaočevu maštu, dajući mu na volju da zamišlja lica i prizore pred sobom. 

Dramske serije su svoje mesto našle u mnogobrojnim kućama i stanovima, pomerujući se tako sa bioskopskog platna na televizijski ekran. Sačinjene su od zasebnih epizoda u nastavcima koji se emituju u kraćim vremenskim razmacima. Primeri za dramske serije koji su svima sigurno poznati jesu serije Siniše Pavića Bolji život, Srećni ljudi i Porodično blago. 

Slično

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button