Interpunkcija (II deo) ~ ostali interpunkcijski znaci

Mirjana Radić
0

U jednom od naših prethodnih tekstova smo se bavili pravilnom upotrebom tačke i zareza. Međutim, ne smemo zapostaviti ni druge znake interpunkcije. Njihov pravi položaj i pravilnu upotrebu pogledajte u nastavku.

znak interpunkcije
Odgovaramo na dileme!

Crta (‒)

Crta kao rečenični znak nema svoju obaveznu primenu. Uglavnom služi da zameni zapetu na mestima gde je potrebno posebno naglašavanje ili odvajanje. Još jedan od razloga njene primene jeste taj da se izbegne nagomilavanje zapeta. Ona se tako može shvatiti više kao stilski a ne kao neophodan pravopisni znak. 

Ono što je zanimljivo u vezi sa crtom jeste njeno dvojako pojavljivanje. Može se sresti kao odmaknuta crta (sa belinama na obe strane) i kao primaknuta (bez belina). Prvi oblik služi za razdvajanje, a drugi za vezivanje. 

Odmaknuta crta kao znak

Može se koristiti umesto zapete i zagrade kada se izdvaja deo teksta (Pred zoru ‒ uz strašan tutanj ‒ stigoše vojnici na konjima.

Crta nagoveštava pojedinačno nabrajanje nečega i u tom slučaju menja dve tačke (Snašle su ga razne nevolje ‒ ženina bolest, nerodna godina, odlazak sina u vojsku.).

Zaključni deo rečenice se crtom odvaja i ističe, svodeći sadržaj čitave rečenice na deo koji dolazi iza crte (Ni oca, ni brata, ni sina, ni druga, ni muža, ni običnog poznanika ‒ nikoga ne možeš sresti.). 

Predikat se od opširnog subjekatskog dela može odvojiti crtom (Gozbe, scene lova, divlje zveri, lovci koji ih gone i ubijaju ‒ razlikuju se kompoziciono od primera na kasnijim čašama). 

Crtom se može izdvojiti posebno dodati, uglavnom završni deo nekog iskaza ukoliko se želi naročito istaći (Ali jaruga nije kriva, nego prava ‒ kao pod konac). 

Njome se mogu označavati veze u kojima je drugi član objašnjenje prvog člana (kobilica ‒ spojna poluga na ralu) ili kada drugi član konkretizuje, precizira prvi (Fudbal ‒ pravila igre, kada je reč o naslovu nekog teksta). 

Navodnike prilikom pisanja dijaloga i uopšte prenošenje tuđeg teksta u pripovedačkom stilu potpuno može zameniti crta. Njena je funkcija i obeležavanje početka manjih pasusa u raščlanjavanju.

Primaknuta crta kao znak interpunkcije

Kao pravopisni znak izrazito je vezivnog karaktera. Po svojoj definiciji nalazi se između odmaknute crte i crtice. 

Može se pisati umesto odmaknute crte u bilo kojim dvojnim vezama, a tipično se odnosi na koautorstvo, utvrđeno partnerstvo, saveznike, rivalstvo (utakmica Zvezda‒Partizan, rečnik Ristić‒Kangrga). 

Prostorne relacije takođe se označavaju primaknutom crtom (kanal Dunav‒Tisa‒Dunav, pruga Beograd‒Bar), kao i odnos između brojeva sa značenjem predloga do (rat 1941‒1945, važno je napomenuti da se ovo čita kao rat od 1941. do 1945.).

Crtica

Dvostruka je priroda ovog znaka interpunkcije. Ovaj znak može i da spaja i da razdvaja.

Crtica spaja delove polusloženica i vrlo retko dvostruka prezimena (auto-put, etil-alkohol, Tuluz-Lotrek, Polit-Desančić). 

Spojevi kao što su 75-godišnji, 15-godišnjak označavaju se isključivo crticom. Isto pravilo važi i za kombinaciju skraćenice od prvih slova višečlanog naziva i gramatičkog ili tvorbenog nastavka (Mleko je iz PKB-a, Dobitnik je NIN-ove nagrade). 

Crtica se piše na kraju reda ukoliko reč prenosimo u sledeći red. Morfološke strukture reči takođe obeležava crtica. Pod tim se podrazumevaju osnove i prefiksi (zid-, peva-, pro-, iz-), sufiksi (-ost, -ica, -ak), razni umeci ili infiksi (-ov-, -o-).

Grupe cifara u telefonskim brojevima i brojevima bankarskih računa sadrže crticu (654-359, 265-600000079-25).

Kada se u tekstu pojave neknjiževni oblici reči, oni se obeležavaju crticom (beš-čuda umesto bez čuda). 

Tačka sa zapetom (;)

Ovaj pravopisni znak predstavlja razdvojni znak koji je izrazitiji od zapete a slabiji od tačke. Tipična joj je upotreba između dve nezavisne rečenice na mestu gde bi mogla da stoji i tačka, ali se te rečenice ipak shvataju kao smisaono povezane celine. 

Poslednji deo rečenice koji se dodaje kao naknadna odredba i koji se uglavnom odvaja zapetom može se takođe odvojiti i tačkom sa zapetom.

Delovi teksta koji se razdvavaju i koji čine niz ili nabrajanje iza sebe mogu imati tačku sa zapetom. 

Radi upadljivijeg razgraničenja, nizovi reči koji nemaju rečenični karakter već se nižu kao podaci, obeležavaju se tačkom sa zapetom (animoznost lat. animosus strastvenost; ljutina; ogorčenost; mržnja, srdžba). 

Dve tačke (:) 

Osnovna im je funkcija da najavljuju nabrajanje. Zatim se sreću iza dela rečenice nakon kog sledi nekakvo objašnjenje, dopuna ili konkretizacija. Još jedna česta upotreba im je kada upućuju na to da će se navoditi tuđe reči, odnosno ono što je poznato kao upravni govor. 

Izvan rečenice, kao pravopisni znak, dve tačke se pišu iza teksta definicije, analize, zaključka i slično. U bibliografijama se nalaze iza imena autora a ispred naslova dela (Đuro Daničić: Srpski akcenti). Pojedine struke koriste dvotačku da obeleže odnos sa značenjem prema, piše se kao odmaknuti znak, sa belinama na obe strane ( razmer karte 1 : 500 000, alternacije glagolskih osnova dovoditi : dovesti). 

Zagrada kao znak interpunkcije

Zagradom se izdvaja pridodati deo teksta koji ima osobinu dopunskog podatka, objašnjenja ili komentara koji se umeće među ostale rečenične članove. U tom slučaju zagrada može zameniti crtu i zapetu (Naš jedini nobelovac Ivo Andić (1892‒1975) rođen je u blizini Travnika). 

Uglasta zagrada [ ] se, za razliku od shvatanja u matematici, u jeziku uzima kao pojam uži od oble zagrade ( ), ona je tzv. drugostepena. Koristi se kada se u tuđi tekst umeće neki svoj iskaz kao napomena, podatak, dopuna (Zaplet Ilijade počinje time što Apolon [Zevsov i Letin sin] planu na kralja Agamemnona [sina Atrejeva]).

Takođe, u uglastu zagradu smeštamo tekst uže dopune u okviru šire dopune, već obeležene uglastom zagradom. Primer: (Mi smo sada obavešteni [nije važno od koga] da će biti rata).

Kao pravopisni znak, oblu zagradu nalazimo u primerima dubletnih oblika: alipinist(a), akcen(a)t. Uz pomoć zagrada mogu se dopunjavati skraćeni oblici reči: Uvodnik je potpisao A(leksandar) B(elić).

Još jedan termin koji bi trebalo upoznati jeste poluzagrada. Ona se često može videti kod klasifikacionih znakova u raščlanjenim nizovima: 1) Imenica mrav javlja se u crkvenoslovenskom jeziku. 2) Prelazimo sad na oblik mravalj ‒ mravalj

Navodnici („…”)

Njima se izdvaja doslovno naveden tekst. U prozi se koriste za obeležavanje dijaloga i za preuzete iskaze. Takođe, pisac ih upotrebljava kada rečima daje suprotno značenje od onoga koje zaista imaju. Služe i za označavanje naslova dela, simboličnih imena ustanova, publikacija, figurativna značenja opštih pojmova (esej o ,,Milanu Narandžiću”, to je izašlo u današnjoj ,,Politici”).

Posebna varijanta navodnika su polunavodnici i koriste se za izdvajanje užeg navoda u okviru šireg iskaza koji je istaknut navodnicima. Oni se mogu pisati i kao blaži vid izdvajanja neke formulacije ili pojma, najčešće u lingvističkim tekstovima. 

Upitnik (?)

Nalazi se na kraju upitne nezavisne rečenice koja je obeležena ili upitnim rečima ili specifičnom intonacijom.

Ako se upitna rečenica nađe u okviru upravnog govora, upitnik se piše na kraju rečenice, a pre zatvorenih znakova navoda (On ih je pitao: ,,Šta se ovde desilo?”).

Upitnik se ne piše na kraju zavisnoupitnih rečenica. One se tako nazivaju jer imaju oblik upitnih rečenica (sadrže upitne rečce da li, li, upitne zamenice ko, šta, koji i sl.), ali nemaju i njihovu funkciju.

Primer: Pitali smo ih da li će doći

Uzvičnik (!)

Stoji na kraju iskaza sa uzvičnim karakterom. Može se naći i iza oblika vokativa kada se naglašava afirmativni karakter rečenice.

Ukoliko se nađe u kombinaciji sa upitnikom na kraju upitno-uzvičnih rečenica, onda je njihov raspored slobodan. Nema pravila koji se znak prvo piše. 

Komentari

Odgovori

Vaša email adresa neće biti objavljena.

Mirjana Radić
07/11/2021
0
komentara